February 2nd, 2006

(no subject)

БИТВА ЗА ОЗРЕН (сентябрь - октябрь 1995)
Предлагаю вашему вниманию еще один отрывок из находящейся в стадии завершения книги о войне в Югославии.

Collapse )

Кто из вас так бы смог?

ЗЛA СУДБИНA ГОДИНAМA ПРAТИЛA МИЛОВAНA ПAВЛОВИЋA ИЗ РОГAТИЦЕ

СВИ МИКИНИ ГРОБОВИ

Милован је сахранио оца по којем је добио име, мајку Савету, кћерку Миру, снаху Радинку, сина Радомира и супругу Станојку. Пола вијека, вели, провео је на гробљу. Да није било унучади, дигао бих руку на себе, вели, упркос свему, усправни старац

ЧОВЈЕК од свега може побјећи, осим од своје судбине, ма колико она била наопака, невесело ће Милован Павловић, звани Мико, из Загановића код Рогатице.
Милован је добио име по свом покојном оцу, јер се у рогатичком крају вјеровало да ће се на тај начин прекинути зла коб - умирање дјеце.
Мико је преживио. Но, усуд је, ипак, учинио своје: сахранио је оца Милована, мајку Савету, кћерку Миру, снаху Радинку, сина Радомира и супругу Станојку.
- Превише је то за људски вијек. Кад се саберу све сахране, даће, задушнице и одласци до вјечних кућа својих најмилијих, испада да сам половину од својих 75 година провео на гробљу - тешким гласом почиње своју невеселу причу Милован Павловић.


--------------------------------------------------------------------------------

ШКОЛА
- Радован је ученик деветог разреда основне школе. Добар је ученик и већ размишљамо у коју ће средњу школу. Ја бих да то буде нека техничка школа. Надам се да би добио посао у "Телекому", у коме је радио и мој Радомир. Такве школе, нажалост, нема у Рогатици - забринут је дјед Милован.
Радован га, вели, никад није изневјерио, осим сада када је одбио да се фотографише за новине.

--------------------------------------------------------------------------------

Упркос свему што му се догодило, Мико се живо сјећа догађаја из Другог свјетског рата, када су Павловићи морали бјежати из родног Доњег Осова.
Памти да је у избјеглиштву, у Рудом, полагао "пријемни" из читања за уписивање другог разреда основне школе. Читао је причу "Седам прутева", а оцјењивала га је учитељица Стана Спајић. У Рудом је, вели, обукао и прве панталоне.
- Послије рата, враћамо се у Доње Осово и почињемо од нуле. Иако све болешљивији, отац је поправљао кућу, а ја сам му, колико сам могао, прискакао у помоћ. Хранили смо се углавном куваном копривом и другим јестивим травама. С времена на вријеме од државе смо добијели покоји килограм кукурузног брашна - приповиједа свој живот Милован Павловић.
Таман кад су Павловићи помислили да ће и њима кренути набоље, Мику је погодио први ударац судбине: 1948. године умире његов отац.
- Са смрћу оца за мајку и мене почињу још тежи дани. Од земље нисмо могли живјети, јер смо је имали мало, а и оно што смо имали, било је "посно". Са непуних 16 година морао сам потражити неки посао. Почео сам као физички радник на Борикама, гдје је за потребе тадашњег Војно-планинског добра грађено и данас постојеће насеље - казује старина, који је 1992. године дочекао пензију у рогатичком "Стандарду".
Док је Мико радио на Борикама, његова мајка је све чешће поболијевала. Није могла радити, па се Мико морао оженити. Са свега 18 година, 1950. године, вјенчао се са Станојком Ћебић из оближњег села Бранковићи.
- Двије године касније Станојка је родила нашег Радомира, а ја сам убрзо отишао у војску. Војниковао сам 17 мјесеци, а онда кућа и поново на грађевине. Друго дијете, кћерка Мира, родила се 1955. На несрећу, рођена је са срчаном маном. Умрла је 20. марта 1980. у двадесет петој години. Отишла је, моја мезимица, у најљепшим годинама. Придружила се баки Савети, која је умрла пет година раније - између уздаха прича Мико Павловић.
Оно што га је касније снашло, вели, догађа се само несрећним људима.
- Након тешке болести, 1996. умире снаха Радинка, која ми је подарила четворо унучади - три унуке и унука. На томе се моја несрећа није зауставила. Долази кобна 1998. година. За снахом Радинком одлази ми јединац, син Радомир. Смрт је дошла изненада. Рекоше, срчани удар. Било је то 23. марта 1998 - набраја Мика несреће које су га сустизале.

--------------------------------------------------------------------------------
ПОМОЋ
Милован Павловић не заборавља да су му у тешким тренуцима помогли "Телекомова" пословна јединица у Рогатици, у којој је радио његов Радомир, рогатичка Пошта, "Ротекс", у којем је била запослена његова снаха Радинка, затим Штампарија "Рогатица", "Стандард", у којем је дочекао пензију, Станица саобраћајне полиције... Помогли су Павловићима и бројни Рогатичани - комшије и пријатељи, затим наши људи из Aустралије, на челу са Боћом Вељовићем и Пером Мандићем.

--------------------------------------------------------------------------------

- Само три дана касније од туге и бола за кћерком, снахом и сином умире и супруга Станојка. Ми на трећем јутру од Радомирове смрти, а Станојка умрије. Дошло ми је да дигнем руку на себе. Од тога ме је одвратила помисао на четворо унучади, једно другом до ува. Шта са Маријаном, Миром и Сузаном, шта са Радованом, коме је тада било свега пет година? Пукло ми је пред очима да сам им ја све: и отац, и мајка, и бака, и дјед - сјећа се Мико Павловић мисли која га је одржала у животу.
- Прође, ево, осам година од моје несреће. Двије унуке, Мира и Суза, срећно су удате. Имам и једног праунука. На путу је и друго праунуче. Са мном су Маријана и Радован, моја снага и дика, моја десна и лијева рука - завршава своју, по много чему, јединствену животну причу Милован - Мико Павловић.
A он је, кажу Рогатичани, човјек који усправно стоји, иако су у њега ударале све животне несреће.

С. МИТРОВИЋ
  • iraan

(no subject)

ПОЛУЧИЛА ПИСЬМО ОТ МАРКУСА
( кто помнит это парень- миротворец, который работает на Косово)
С его разрешения привожу его в своем жжурнале. Думаю, что очень детальный анализ.

Collapse )
Поэтому, остается лишь скептически наблюдать за всеми
потугами различных сил организовать конструктивные переговоры по
статусу края. Возможно, все-таки будет определенный вариант
децентрализации Косово. Как ни крути, он самый приемлемый на
сегодняшний день. Но не в этом году. И не в следующем.
Мы-штаны

We all live in Albania, Albania, it's wunderbar.

Несчастные наши друзья-албанцы устроили в США митинг, где плакались братскому ("рат" также заменяется в этом слове на "ляд" без потери смысла) американскому "народу" и великому зиждителю демократии Джоржду Бушу младшему на то, что их права в Черногории ущемляют.

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=26547&r=10.htm

Невольную соленую слезу сглотнул я, читая об этом унижаемом и забитом маленьком народце.

Предлагаю срочно обратиться к правительству ЧГ с требованиями отдать всё их государство бедненькому, несчастненькому албанскому населению.

Подписи собираю в комментах.
  • Current Music
    Только албанская музыка